Kad imaš sve, a nemaš ništa

Ponekad živimo živote koji izgledaju "po pravilima". Imamo sve što bi "trebalo" donijeti sreću. A onda, jednog dana – shvatimo da nas nigdje nema. Ovaj tekst je za sve koji su ikada osjetili da su izgubili sebe. Možda ćeš se prepoznati. Možda ćeš se – napokon – pronaći.

Što kad u životu imaš sve – dom, obitelj, karijeru, red, sigurnost – a zapravo nemaš ništa?

Što kad živiš kao robot? Programiran. Poslušan. Život ti iscrtava netko drugi. Koračaš tuđim stopama, a vlastite si davno zaboravila. Probudiš se – ne jednog jutra, nego nakon trideset godina. I shvatiš. Ili bolje rečeno: priznaš sebi ono što si već dugo znala.

Da živiš tuđe snove.

Počneš se buditi. Učiti. Rasti. Propitkivati. Raditi na sebi. Napokon si postavljaš pitanje: "Tko sam ja, stvarno?" I onda, polako, počneš mijenjati stvari.

A tada netko drugi – onaj isti koji je godinama bio tvoj "kompas" osjeti da nešto nije u redu. S tobom. Jer više nisi ista. Ne uklapaš se. Ne šutiš. Ne trpiš. Tvoje "ne" odjednom odzvanja. Tvoje "ja" postaje prijetnja.

I dok ti pokušavaš biti autentična, istinita, slobodna – on bira gledati van. Bira slušati mišljenja svih drugih, osim tvojega. Tebe nema. Ti si tu samo kao podrška, kulisa, servis. Otirač.

Ali više ne možeš. I odeš.

Ne zato što želiš pobjeći. Nego zato što prvi put biraš sebe. I to nije kraj. To je početak.Početak života koji ti pripada. Početak u kojem nisi tuđa verzija sebe. Početak u kojem si – ti.

Možda ćeš nekima postati "ona koja je otišla". "Ona koja se promijenila." "Ona koja nije više kao prije." I to je u redu.

Jer ovo je tvoj život. A kad napokon vratiš sebe sebi – shvatiš da nisi izgubila ništa. Samo ono što te nikad nije ni trebalo definirati.